Autor: Maja Vesić
Ugovor je saglasnost volja onih koji ga zaključuju. Pored saglasnosti izjava volja, za nastanak jednog punovažnog ugovora neophodno je da su izjave date slobodno, bez prinude, da nisu date u zabludi ili usled prevare. Zabluda, prevara i pretnja predstavljaju razloge za rušljivost ugovora i označavaju se zajedničkim nazivom mane volje.
Pravno relevantna volja mora biti i stvarna, a ne simulirana. Znači, ako bi ugovorne strane izjavile da zaključuju jedan (npr. ugovor o poklonu), a zapravo zaključuju drugi ugovor (npr. ugovor o prodaji), tada saglasna izjava da se sklapa taj ugovor (o poklonu) u principu ne bi vodila zaključenju tog ugovora. Ovde se ustvari radi o prikrivenom (prividnom) pravnom poslu (ugovoru), a prema članu 66. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama. Međutim, ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost (član 66. st. 2.). U parnici radi proglašenja da prividni ugovor nema dejstva među ugovornim stranama, sud neće po službenoj dužnosti ispitivati da li prividni ugovor prikriva neki drugi punovažan ugovor. Pravilo o prividnosti ugovora primenjuje se i na jednostrane pravne poslove.
Sadržaj:
Zabluda je pogrešna predstava (nesvesni nesklad izmedju unutrašnje volje i njene izjave) o nekom elementu ugovora ili o drugoj pravnoj činjenici koja utiče na njegovu punovažnost. Zabluda se može odnositi na razne činjenice, pa zato i postoje razne vrste zabluda, ali na punovažnost ugovora utiču samo bitne zablude.
Prema Zakonu o obligacionim odnosima (čl.61. st.1), zabluda je bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine.
Bitnom zabludom se smatra i zabluda o pobudi (motivu) koja je bila odlučujuća za preuzimanje obaveze, kod ugovora bez naknade (npr.ugovor o poklonu).
Osnovna sankcija zbog zablude se ogleda u poništaju ugovora. Ugovor nije ništav sam po sebi, nego se može, ali i ne mora tražiti njegov poništaj u zakonom predviđenom roku. Rok za pobijanje ugovora zbog zablude je godinu dana od saznanja za zabludu (subjektivni rok), a u svakom slučaju pravo da se zahteva poništenje prestaje istekom roka od tri godine od dana zaključenja ugovora (objektivni rok). U slučaju poništaja ugovora zbog zablude, druga strana ima pravo da traži naknadu pretrpljene štete, samo ukoliko je savesna. Zabluda se mora dokazati, teret dokazivanja leži na onom ko se poziva na zabludu. Ukoliko druga strana ponudi strani koja je u zabludi da izvrši ugovor onako kao da zablude nije bilo onda nije moguće zahtevati da se ugovor usled zablude poruši.
Izvesne vrste zablude sprečavaju nastanak saglasnosti volja, onemogućavaju da dođe do ugovora, one dovode do nesporazuma. Kad strane veruju da su saglasne, a u stvari među njima postoji nesporazum o prirodi ugovora ili o osnovu ili predmetu obaveze, ugovor ne nastaje (čl. 63. ZOO).
Prevara se sastoji u namernom preduzimanju određenih radnji od strane jednog ugovornika u cilju izazivanja ili održavanja zablude kod drugog ugovornika, da bi on u zabludi zaključio ugovor. Prevara je namerno izazvana pogrešna predstava o nekom elementu ugovora. Za razliku od zablude koja predstavlja razlog za rušljivost pravnog posla samo ako je bitna, prevara je razlog za poništenje pravnog posla i kad izazvana zabluda nije bitna. Da bi prevara bila razlog za poništenje pravnog posla, pored namere jedne strane da učini prevaru, tako što svesno dovodi drugu stranu u zabludu ili je održava u zabludi, potrebno je da postoji uzročna veza između radnje koja se kvalifikuje kao prevara i zaključenja pravnog posla.
Poništenje pravnog posla može tražiti prevarena strana pod uslovom da je savesna i ako dokaže da je prevara uticala na zaključenje pravnog posla. Poništenje ugovora se može tražiti ako se tužba podnese u roku od godinu dana od saznanja za prevaru, odnosno tri godine od učinjene prevare. Strana koja je zaključila ugovor pod prevarom ima pravo da zahteva naknadu pretrpljene štete i nju plaća lice koje je izazvalo zabludu ili je zabludu održavalo.
Prinuda је nedozvoljeni čin kojim jedno lice prisiljava drugo da izjavi svoju volju u određenom pravcu. Prinuđeno lice daje pristanak na zaključenje određenog ugovora, mada to ne bi učinilo po svojoj slobodnoj volji. Razlikuju se dve vrste prinude:
Fizička prinuda, kod koje je pritisak na volju apsolutan, jer se koristi fizička sila (mučenje, zlostavljanje, nanošenje telesnih povreda…). Tu nije reč o mani volje već o potpunom odsustvu volje. Zato tu nije reč o relativnoj, već o apsolutnoj ništavosti.
Pretnja, kod koje se pritisak na volju ugovornika vrši psihičkim nasiljem – izazivanjem straha od buduće opasnosti koja će se desiti samom ugovorniku, njegovoj imovini ili bliskim licima ukoliko ne zaključi određeni ugovor. Zakon o obligacionim odnosima predviđa pretnju kao manu volje i razlog za poništaj ugovora. Da bi pretnja bila razlog za poništaj ugovora ona mora odlučujuće uticati na volju lica (lice zaključuje ugovor jer strahuje da će u suprotnom opasnost kojom mu se preti biti realizovana); mora biti ozbiljna tako da izaziva opravdan strah i predstavlja nedopušten akt kad je protivna drugim propisima i uopšte dobrim običajima. Prema Zakonu o obligacionim odnosima (čl. 60. st.2.), strah se smatra opravdanim ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo ili drugo značajno dobro ugovorne strane ili trećeg lica.
Tužba za poništaj ugovora se može podneti u roku od jedne godine od prestanka prinude, a u svakom slučaju pravo na poništenje ugovora prestaje protekom vremena od tri godine od dana sklapanja ugovora. Naknadu štete može tražiti strana koja je bila izložena prinudi.
Pravne posledice poništenja rušljivog ugovora su takve da taj ugovor prestaje važiti i to od njegovog zaključenja. To znači da ugovarači ne moraju ispuniti obaveze koje su preuzeli zaključenjem tog ugovora. Ako su ugovarači ispunili u celosti ili delimično svoje obaveze, dužni su da međusobno uspostave onakvo stanje kakvo je bilo pre zaključenja ugovora, tj. da vrate ono što su jedan od drugoga primili.
Posledica rušljivog ugovora može biti i pravo na naknadu štete. Ako je jedna od ugovornih strana kriva za rušljivost ugovora (npr.zbog pretnje ili prevare), obavezna je drugoj ugovornoj strani naknaditi štetu. Pravo da zahteva poništenje ugovora zbog mana volje ima lice (ugovarač) koje je u zabludi, prinuđeno ili prevareno. Pravo na poništenje ugovora zbog mana volje prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude. To pravo u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri godine od dana zaključenja ugovora. Ukoliko ovlašćeno lice ne želi da podnese tužbu za poništenje ugovora ili je ne podnese u zakonom određenom roku, takav ugovor će egzistirati kao i svaki drugi valjan ugovor i više se niko neće moći pozivati na relativnu ništavost.