Autor: Nenad Cvjetićanin, advokat
Ugovor o doživotnom izdržavanju jedan je od najčešćih i najznačajnijih naslednopravnih ugovora u našem pravu. Regulisan je odredbama čl. 194. do 205. Zakona o nasleđivanju, kao ugovor kojim se primalac izdržavanja obavezuje da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili neka druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani.
Članom 194. pomenutog zakona takođe je propisano da primalac izdržavanja ugovorom može obuhvatiti samo stvari ili prava postojeća u trenutku zaključenja ugovora. Šta se tačno podrazumeva pod “izdržavanjem” otkriva nam poslednji stav navedenog člana, koji kaže: ”Ako što drugo nije ugovoreno, obaveza izdržavanja naročito obuhvata obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe.”
Prema odredbama Zakona, ugovor o doživotnom izdržavanju je strogo formalni pravni posao, koji je punovažan samo ako je zaključen u pismenom obliku i overen od strane sudije koji je dužan da pre overe pročita strankama ugovor i primaoca izdržavanja naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da njome ne mogu biti namireni nužni naslednici, dok je u suprotnom ništav.
Dakle, jasno se može uočiti da je i za ovaj ugovor, kao i svaki drugi, neophodno da postoji saglasna izjava volja između dve ugovorne strane, u konkretnom slučaju- primaoca i davaoca izdržavanja. Na strani primaoca izdržavanja, najčešće se javlja staro i bolesno lice, koje nije u mogućnosti da se samo o sebi stara, te je to jedan od osnovnih razloga zbog kojih se i odlučuje na zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju. U svojstvu davaoca izdržavanja najčešće se javlja mlađe fizičko lice koje se obavezuje da se o primaocu izdržavanja brine, izdržava ga do kraja života, i nakon smrti sahrani.
Dakle, obaveza davaoca izdržavanja se ne sastoji samo iz materijalnih činidbi, već i iz moralnih obaveza koje je on ovim ugovorom dužan da ispuni. U vezi sa tim, najbolje je citirati rešenje Okružnog suda u Beogradu od 2004. godine: ”ova vrsta obaveze podrazumeva staranje i brigu o primaočevoj ličnosti i čitav niz ličnih usluga koje su uslovljene socijalnim i kulturnim potrebama i načinom života primaoca izdržavanja pre zaključenja ugovora (poseta rodbine i prijatelja, poseta kulturnim ustanovama, nabavljanje literature za čitanje i dr.).”
Dok se materijalne obaveze mogu izvršavati i posredstvom trećih lica, obaveze vezane za negu i staranje o primaocu izdržavanja, moraju se ispunjavati isključivo putem ličnog kontakta dve ugovorne strane (davaoca i primaoca izdržavanja).
Ugovor o doživotnom izdržavanju može biti sklopljen i u korist izdržavanja više lica; čl.197: ’’Kad je doživotno izdržavanje ugovoreno za dvoje ili više lica, svako od njih ima zasebno pravo na određena davanja i činjenja.“
Takodje, ovaj ugovor može biti sklopljen i u korist izdržavanja trećeg lica, gde “davalac izdržavanja stiče svojinu na predmetima ugovora u trenutku smrti njegovog saugovarača ako ugovorom nije određeno da svojina prelazi u trenutku smrti trećeg lica.“
Zakonodavac isključuje mogućnost da se u svojstvu davaoca izdržavanja nađe fizičko ili pravno lice koje se u okviru svog zanimanja, odnosno delatnosti stara o primaocu izdržavanja ( medicinsko osoblje, bolnice i sl..) ako prethodno za zaključenje ugovora nije dobijena saglasnost nadležnog organa starateljstva.
Ugovor o doživotnom izdržavanju često je predmet sudskog spora posle smrti primaoca izdržavanja. Obimna sudska praksa pokazuje da sudovi tumače i primenjuju ugovor o doživotnom izdržavanju pre svega u interesu primaoca izdržavanja, kao slabije ugovorne strane, posebno u pogledu:
– svrhe zaključivanja ugovora o doživotnom izdržavanju, koja se sa stanovišta primaoca izdržavanja ne svodi samo na potrebu za materijalnim davanjima od strane davaoca izdržavanja (obezbeđivanja stanovanja, hrane, odeće i obuće, troškova lečenja i davanje za svakodnevne uobičajene potrebe), već obuhvata i pružanje odgovarajuće nege u bolesti i starosti, zbog čega ovaj ugovor ima i porodičnu i socijalnu dimenziju.
– obaveze kontinuiranog davanja izdržavanja od trenutka zaključenja ugovora do smrti primaoca izdržavanja, s tim što se postojanje ovog elementa utvrđuje za svaki ugovor posebno, a sud na osnovu svih elemenata ceni da li je ispunjena svrha ugovora. Prema stavu sudske prakse, davalac izdržavanja dužan je da svoju obavezu ispunjava onako kako je to najpogodnije za primaoca izdržavanja;
– neizvesnosti (aleatornosti) ugovorne obaveze davaoca izdržavanja koja se odnosi na dužinu života primaoca izdržavanja, zbog koje se ne može unapred odrediti da li postoji srazmera uzajamnih davanja (visina troškova i koristi od predmeta ugovora koji primalac ostavlja), s tim što se aleatornost ugovora o doživotnom izdržavanju ne procenjuje samo prema vremenskom razmaku između zaključenja ugovora i momenta smrti primaoca izdržavanja, već prema svim okolnostima konkretnog slučaja;
– neprenosivosti obaveze davaoca izdržavanja na treće lice, s obzirom da primalac izdržavanja prilikom zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju očekuje da će se davalac izdržavanja starati o njemu u slučaju bolesti i starosti i upravo zbog toga se odlučuje da ugovor zaključi sa određenom osobom, zbog njenih osobina;
– ništavosti ugovora ako je davalac izdržavanja lice koje se u okviru svog zanimanja stara o primaocu izdržavanja, ukoliko nije prethodno pribavljena saglasnost organa starateljstva, a radi sprečavanja zloupotrebe odnosa poverenja u slučaju da se potencijalni primalac izdržavanja obraća za pomoć licu sa kojim je nužno uspostavljanje odnosa poverenja (npr. medicinsko osoblje, bolnice, različite agencije koje pružaju uslugu izdržavanja i sl);
– mogućnosti primaoca izdržavanja da raspolaže imovinom koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju za vreme trajanja tog ugovora, a u cilju zaštite interesa primaoca izdržavanja, koji ostaje vlasnik svoje imovine sve do svoje smrti.
Ovaj i ovakav ugovor je, veoma često, predmet kontroverzi, jer veoma često se istim, iz nasledstva, na posredan način isključuju zakonski naslednici, te se veoma često dešava, da epilog istih budu dugi i iscrpljujući sudski postupci, upereni protiv davaoca izdržavanja, tužbom za raskid ili poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju. Razlog koji naslednici često navode jeste nesposobnost za rasuđivanje davaoca izdržavanja prilikom zaključenja Ugovora. Ili eventualno, neispunjenje ugovornih obaveza na strani davaoca izdržavanja, odnosno njihovo rđavo ispunjenje.
Neretko se dešava u praksi i stvarnom životu, da se međusobni odnosi između ugovornih strana nakon zaključenja toliko pormete da postanu nepodnošljivi, te da se iz tog razloga ugovor ne može održati na snazi. Kao razlog tome, svakako se može javiti grubo zanemarivanje obaveza od strane davaoca izdržavanja predviđenih Ugovorom o d oživotnom izdržavanju. U slučaju raskida zbog poremećenih odnosa, primalac izdržavanja obavezan je dati naknadu davaocu izdržavanja za primljena davanja i usluge.
Sudska praksa je stala na stanovište da je forma ugovora o doživotnom izdržavanju propisana u interesu ugovornih strana, prvenstveno primaoca izdržavanja, pa se u svakom slučaju ceni da li je povreda forme dovoljan razlog za ništavost ugovora. Tako je u slučaju kada primalac izdržavanja nije na svom jeziku bio upozoren da nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se iz nje ne mogu namiriti nužni naslednici, sud zauzeo stav da se radi o povredi forme koja dovodi do ništavosti ugovora. U drugom slučaju, sud je ocenio da činjenica da primalac izdržavanja prilikom zaključenja i overe ugovora o doživotnom izdržavanju, iako pismen, nije potpisao ugovor, već je na ugovor stavio otisak prsta, ne utiče na punovažnost ugovora, kao i da ugovor o doživotnom izdržavanju može biti raskinut i neformalnim sporazumom.
U ovom pravcu kreće se sudska praksa koja u interesu primaoca izdržavanja pruža pravnu zaštitu i neimenovanom kvaziugovoru o doživotnom izdržavanju („nepravi ugovor o doživotnom izdržavanju“), koji nije zaključen u formi propisanoj Zakonom o nasleđivanju, ako je u skladu sa opštim pravilima ugovornog prava, odnosno sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Takvu zaštitu uživaju i drugi pravni poslovi, npr. ugovor o poklonu ili neki neimenovani ugovor o prenosu svojine na nepokretnosti, ako sadrže odredbu o obavezi izdržavanja.