Autor: Predrag Popović
Od nastanka čovečanstva pa do danas, društvo je pokušavalo na razne načine da izoluje lica koja se nisu ponašala u skladu sa pravilima i normama društva i države. Od progonstva, preko anatemisanja i žigosanja pa sve do kazne lišenja slobode i ograničenja kretanja, upravo ova poslednja se najduže održala. Istorija je pokazala da se prema tim licima nikada nije postupalo na način na koji oni zaslužuju. Retko kada je poštovan njihov integritet, dostojanstvo i ličnost. Čak i danas, mnogi zatvorenici[1] žive u teškim uslovima koji su daleko ispod ljudskog dostojanstva – bez hrane i vode, u uslovima koji deluju negativno po njihovo zdravlje. Sa funkcionalne strane, zatvori nemaju veliku ulogu u resocijalizaciji zatovrenika o čemu govori činjenica da oko 65% bivših zatvorenika u Srbiji[2] ponovo vrati u ustanovu za izdržavanje kazne. Sa finansijske strane, izgradnja zatvora, njegovo održavanje se pokazalo kao veoma neekonomično.
Vođeni ovim činjenicama, veliki broj zvaničnika i vlada svetskih i evropskih zemalja odlučio se za reformu sistema kažnjavanja.
Sve do pre nekoliko godina, pod uticajem socijalističkog viđenja da jedino zatvor može resocijalizovati učinioca krivičnog dela, srpsko krivično zakonodavstvo je bilo zasnovano na tradicionalnom retrubitivnom sistemu i odnosu prema kriminalitetu. U poslednjih nekoliko godina, započet je proces reforme zakonodavstva u ovoj oblasti a čitav proces je obeležen diskusijom u kom pravcu ista treba da ide. Jedan deo stručne javnosti zagovarao je jačanje represivnih mera prema izvršiocima krivičnih dela i to kroz povećanje broja krivičnih dela i pooštravanje kazni (podsećanja radi, u to vreme su bile česte izjave čelnih ljudi u Ministarstvu pravde da je potredno izgraditi nove zatvor). Sa druge strane, javila se želja za smanjenjem retributivnih elemenata u krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije i jačanjem tendencije ka uvođenju restorativnih elemenata i odnosa prema kriminalitetu.
Izmenama i dopunama krivičnog zakonodavstva koje su usledile, uvele su na mala vrata elemente restorativne pravde. Svakako najvažniji element je načelo oportuniteta pri pokretanju krivičnog gonjenja. Naime, ovo načelo omogućilo je da se pokretanjem krivičnog postupka obrati naročita pažnja na interese žrtve.
Stupanjem na snagu novog Krivičnog zakonika[3] Republike Srbije 01. januara 2006. godine kao i Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica[4], uvedene su mnoge novine i promene. Srpsko krivično zakonodavstvo je definitivno napravilo diskontinuitet sa prethodnim, socijalističkim poimanjem retributivnog sistema i odnosa prema kriminalitetu. U naše zakonodavstvo se bez sumnje uvodi jedan potpuno novi, restorativni odnos prema kriminalitetu i to povećanjem broja alternativnih sankcija (rad u javnom interesu i oduzimanje vozačke dozvole) kao i instituta restorativne pravde.
Sadržaj
2. Razlike između restorativne i retributivne pravde.
2.1. RP i Alternativno Rešavanje Sporova – Sličnosti i Razlike.
3. Svrha, Značaj i Elementi Restorativne Pravde.
4. Vrednosti kojima teži restorativna pravda.
5. Primena restorativne pravde.
6. Principi Restorativne Pravde.
7. Uspostavljanje standarda za restorativnu pravdu.
7.1. Sprečavanje i izbegavanje dominacije.
7.3. Zaštita osnovnih prava čoveka.
11.1. Udžbenici i publikacije.
Restorativnu pravdu možemo definisati na nekoliko načina.
Toni F. Maršal je smatrao da je restorativna pravda “proces pomoću koga strane, od kojih svaka učestvuje u dotičnom krivičnom delu, dolaze zajedno da kolektivno reše kako da savladaju posledice zločina i njegove implikacije u budućnosti”[5].
Džon Hejli smatra da je restorativna pravda process kojim delinkventi prihvataju odgovornost za loše ponašanje u odnosu na one koji su direktno ili indirektno povezani sa krivičnim delom. Sa druge strane, društvena zajednica kao odgovor na ovo omogućava delinkventu reintegraciju[6].
Haurad Zer i Henri Mika su dali svoje viđenje RP kroz određene smernice koje ovom procesu daju karakteristike restorativnosti. Oni su RP videli kao mogućnost stvaranja direktnog ili indirektnog dijaloga, koji se odvija uz poštovanje i međusobno uvažavanje, u toku kog se akcenat stavlja više na samu štetu nego na kršenje zakona. Iz ovoga možemo zaključiti da je RP više okrenut žrtvi nego delinkventu. RP omogućava delinkventu da shvati da je učinio krivično delo, te da žrtvi uputi izvinjenje, usled čega bi došlo do reintegracije delinkventa u društvo.
Kvini i Pepinski su smatrali da restorativna pravda mora voditi miru i saradnji[7].
Provincijalno udruženje protiv nasilja u porodici PAAFV (Provintial Association Against Family Violence)[8] ima filozofsko viđenje restorativne pravde prema kome proces restorativne pravde mora odražavati potrebe svih strana u procesu – žrtve, delinkventa i društvene zajednice.
Pojedini teoretičari smatraju da je restorativna pravda “odgovor na kriminalno ponašanje koje zahteva da budu nadoknađeni gubici kao posledice zločina od kojih su patile žrtve, da se olakša uspostavljanje mira i ostvare miroljubivi odnosi između strana”[9].
Iz svih ovih definicija možemo zaključiti da je restorativna pravda proces u kome sva lica koja su neposredno i posredno vezana za krivično delo, zajedno, kroz dijalog, medijaciju, međusobno poverenje i razumevanje, pokušavaju da prevaziđu posledice koje su nastupile izvršenjem krivičnog dela. Restorativna pravda, dakle, podrazumeva bavljenje uzrocima i pokušaj ponovnog uspostavljanja stanja i odnosa narušenih krivičnim delom primenom različith metoda – mirenja, posredovanjem, restitucijom, izvinjenjem itd.
Restorativa pravda kao takva ima dva oblika ispoljavanja:
1 minimalni u kome sve strane u restorativnom procesu teže da saznaju istinu tj. ono što se desilo i
2 maksimalni u kome se teži obeštećenju i otklanjanju posledica koje su nastupile izvršenjem krivičnog dela[10].
Možemo razlikovati tri modela restorativne pravde:
1 model van krivičnopravnog sistema,
2 model van krivičnopravnog sistema s tim da se krivičnopravni sistem koristi kao pretnja u slučaju da restorativna pravda ne uspe i
3 model potpuno integrisan u krivičnopravni sistem.
2. Razlike između restorativne i retributivne pravde
Na osnovu dosadašnjeg izlaganja, može se zaključiti da postoji velika razlika izmešu restorativne i retributivne pravde. Restorativna i retrubitivna pravda predstavljaju dva dijametralno suprotna filozofska poimanja krivičnog dela i odnosa društva prema učiniocu krivičnog dela.
Retributivna pravda ima za cilj stvaranje sigurnosti a to se postiže izdvajanjem izvršilaca krivičnog dela u posebne ustanove u kojima će izdržavati kazne. Negativna strana retributivne pravde leži u činjenici da delinkvent, nakon izlaska iz penitencijarne ustanove, neretko biva stigmatizovan. Ali tu nije kraj. Često se i ostali članovi porodice stigmatizuju usled čega čitava porodica počinje da se udaljava od okoline koja je okružuje i svojih prijatelja, povlači se u sebe što opet može dovesti do pojave nekih drugih negativnih pojava. Pored toga, postavlja se pitanje efikasnosti retributivne pravde. Statistika je, naime, pokazala da je procenat delinkvenata koji ponovo počine krivično delo izuzetno veliki.
Ono što je karakteristično za krivični postupak je da nepostoji direktni kontakt žrtve i delinkventa. Kontakt se uspostavlja između, sa jedne strane, tužioca koji zastupa žrtvu i, sa druge strane, branioca koji zasputa optuženog te je uloga žrtve maksimalno marginalizovana. Čak možemo reći da je uloga žrtve spuštena na toliko nizak nivo da se žrtva javlja samo kao svedok.
Dalje, retributivna pravda dovodi do pretvaranja ljutnje u gorčinu i dodatno ih pojačava usled čega može doći do narastanja sukoba dok restorativna pravda od ljutnje stvara tugu[11].
Negativne strane retributivne pravde odstranjuje restorativna pravda. Ona teži uspostavljanju mira u zajednici, a to se postiže dijalogom iz koga se javlja razumevanje i saosećanje svih strana u procesu. Na ovaj način se izbegava stigmatizacija pojedinaca a omogućava razvoj sramote, pokajanja i iskrenog žaljenja kod delinkventa koji deluju mnogo efektivnije na njegovu ili njenu psihu nego penitencijarna ustanova.
Kod restorativne pravde nema podele društva već integracije zavađenih strana.
Suštinska razlika leži u činjenici da se u ovom procesu ne primenjuju krivično-pravni termini poput žrtve i okrivljeni već se o njima govori kao o stranama u sukobu[12].
2.1. RP i Alternativno Rešavanje Sporova – Sličnosti i Razlike
Ono što je alternativno rešavanje sporova (Alternative Dispute Resolution) u građanskom pravu, to je restorativna pravda u krivičnom pravu. Suština ADR-a i RP-a je ista – mirno rešavanje sporova putem posredovanja od strane nezavisnog i nepristrasnog medijatora.
Iako na prvi pogled ova dva instituta deluju istu, ona to nisu. Postoji velika razlika između njih. Dok se kod ADR-a vrši posredovanje u građanskim stvarima po pitanju štete dotle se kod RP posredovanje vrši u krivičnim stvarima i nezakonitim aktima. Dalje, kod RP prošlost igra veliku ulogu. Potrebno je utvrditi zašto je određeno delo izvršeno, opisati posledice krivičnog dela itd. Kod ADR-a prošlost nije bitna. Učesnici ADR-a se okreću budućnosti. Velika razlika takođe leži u položaju strana u sporu – kod ADR-a strane su faktički jednake dok kod RP stranke nisu faktički jednake.
3. Svrha, Značaj i Elementi Restorativne Pravde
Svrha postojanja restorativne pravde je da se vrati stanje sigurnosti koje je uzdrmano ili uništeno izvršenjem krivičnog dela odnosno vraćanje pravde u društvenu zajednicu, uspostavljanje novih i popravljanje uništenih odnosa unutar zajednice. Ovo se, pre svega, postiže kroz uspostavljanje komunikacije između žrtve, izvršioca krivičnog dela i društvene zajednice. Kao posledica toga se javlja restitucija žrtava i društvene zajednice, reintegracija delinkvenata i popravljanje odnosa između činilaca procesa restorativne pravde.
Značaj restorativne pravde ogleda se u tome što se ovim procesom zadovoljavaju interesi svih učesnika postupka. Žrtva i društvena zajednica zahvaljujući ovom procesu saznaju istinu o krivičnom delu, njenim uzrocima, uzrocima kriminaliteta, efektima na žrtvu i delinkventa. Sve informacije su korisne za društvo u tom smislu što ono prepoznaje svoju odgovornost i može sve svoje snage usmeriti ka odklanjanju uzroka i posledica krivičnog dela. Žrtva će na taj način saznati istinu, razumeti delinkventa i pružiti mu oproštaj. Delinkventu se pruža mogućnost da objasni šta je to što ga je navelo da učini krivično delo, zatim da razvije osećaj stida, žaljenja i krivice koji ga podstiču na promenu ponašanja i iz procesa izlazi sa povećanim stepenom odgovornosti i svesti o tome da više ne sme činiti loše stvari.
Restorativna pravda omogućava da strane u procesu iskažu svoja osećanja (poput bola, ljutnje, prekora) povodom krivičnog dela i nanete štete.
Značajem restorativne pravde bavila se i kanadska crkvena organizacija pod nazivom Crkveni savet za pravdu i popravljanje (The Church Council on Justice and Corrections)[13]. Savet je smatrao da je restorativna pravda skup pristupa pravdi koji treba da dâ odgovor na sam zločin. Restorativna pravda omogućava razmenu iskustava i osećanja između činioca ovog procesa – žrtve, delinkventa i društvnene zajednice.
Savet je svojim radom došao do zaključka da restorativni proces ima pet konstitutivnih elemenata ili obeležja:
1. Potpuno učešće i saglasnost svih strana procesa
Pod stranama u procesu restorativne pravde podrazumevaju se svi oni koji su na posredan ili neposredan način pogođeni izvršenjem krivičnog dela. Konkretno, to su žrtva, delinkvent, najbliži članovi porodice žrtve i delinkventa i njihovi najbliži prijatelji te društvena zajednica.
2. Primarni cilj restorativne pravde je popravljanje nastalih posledica (štete) i onoga što je uništenog a ne kažnjavanje izvršioca. Kod žrtve to je osećaj sigurnosti i trauma koja je nastala kao posledica izvršenog krivičnog dela. Kod delinkventa to je samo ponašanje i razvoj svesti da se krivično delo više ne vrši kao i da se postignuti dogovor poštuje od strane samog delinkventa.
3. Preuzimanje odgovornosti od strane svih učesnika restorativnog procesa
To se postiže direktnim kontaktom između žrtve i delinkventa. Direktan kontakt omogućava delinkventu da objasni razloge svog ponašanja, svoje emocije, pogled na svet te preuzimanje potpune odgovornosti za nastalo stanje.
Sa druge strane, direktan kontakt omogućava žrtvi, porodici i prijateljima žrtve i delinkventa kao i društvenoj zajednici da bolje upoznaju delinkventa, razumeju ga i pomognu mu na adekvatan način u prevazilaženju uzroka izvršenja krivičnog dela.
Restorativna pravda ohrabruje, dakle, građane da prihvate i preuzmu odgovornost za događaje koje su izazvali.
4. Sprečavanje podele društva
Izvršenje krivičnog dela dovodi do podele društva na deo zajednice koji podržavaju žrtvu i pokazuju razumavanje ka njoj i deo društvene zajednice koji pružaju moralnu podršku delinkventu. Razlog zbog čega se teži sprečavanju podele društva na „mi-oni“ leži u činjenici da se i žrtva i delinkvent stigmatizuju i žigošu usled čega se ljudi međusobno otuđuju i izoluju što opet može dovesti do javljanja posledica u smislu negativnih osećanja zbog toga. Kao što znamo proces desocijalizacije jeste poguban za sve strane. Potrebno je dakle uspostaviti vezu i izvšiti resocijalizaciju i reintegraciju svih strana te izbeći izolaciju, isključenje i otuđenje iz društva.
5. Krajnji cilj procesa je osnaživanje zajednice i otkrivanje uzroka kriminaliteta
Osnaženje zajednice se ostvaruje kroz sprečavanje daljeg povređivanja tzv. sekundarne viktimizacije što nastaje kao posledica nezadovoljstva posledicama tako da žrtva uzme pravdu u svoje ruke te sama postane izvršilac krivičnog dela[14].
Pored ovih elemenata, značaj restorativne pravde se ogleda u tome što se uspešnost procesa meri na drugačiji način – koliko je štete otklonjeno i/ili predurpeđeno. Restorativna pravda takođe uviđa i priznaje značaj učešće i inicijativu društvene zajednice za smanjenje kriminaliteta.
Ponovimo još jednom – restorativnom pravdom se naglašava šteta koja je pričinjena žrtvi, davanje oproštaja delinkventu i uspostavljanje pređašnjih odnosa. Sve ovo nastaje kao posledica tendencije humanizacije i poboljšanja čovečanstva, razvoja saosećajnosti i razumevanja.
4. Vrednosti kojima teži restorativna pravda
Restorativna pravda teži izgradnji određenih vrednosti kod svih strana u restorativnom procesu.
Kod delinkventa, restorativna pravda treba da omogući součavanje sa činjenicom da je on/a učinio/la lošu stvar te izgradnju pojma o sopstvenoj, punoj odgovornosti za nastalo stanje u društvu. Posledica ovoga je upućivanje iskrenog izvinjenja žrtvi krivičnog dela ali i društvenoj zajednici.
Kao odgovor na ovo, žrtva i društvo moraju prihvatiti pokajničko izvinjenje. Svoj oprost društvo žrtva pokazuje kroz dok ga društvo dokazuje prihvatanjem delinkventa kao ravnopravnog člana društva.
5. Primena restorativne pravde
Iako je restorativna pravda izuzetno korisna kao pojava, ona ima izuzetno malu podršku u stučnoj javnosti i primenu u stvarnosti. Razlog tome leži u bojazni i strahu većine teoretičara da restorativni proces nema veliki efekt na delinkventa, žrtvu i društvenu zajednicu, kao i u činjenici da su očekivanja preterana, ali i stanovištu da restorativni proces omogućava izbegavanje odgovornosti delilnkventa za izvršeno krivično delo.
Postavlja se pitanje da li se restorativna pravda može primenjivati u slučajima porodičnog nasilja. Ako uzmemo u obzir psiho-fizičke posledice na žrtvu porodičnog nasilja, možemo zaključiti da je odgovor negativan. Lica nad kojima je vršeno nasilje neće prihvatiti da se susretnu sa onima koji im naneli povrede, a kako je restorativni proces dobrovoljan, primena nije moguća. Naposletku, odnosi snaga između delinkventa i žrtve neće biti ujednačeni te bi došlo do povrede jednog od osnovnih standarda restorativne pravde – izbegavanje dominacije i ravnotežu moći.
Restorativna pravda se naročito može koristiti u zatvorima tj. zavodima za izvršenje krivičnih sankcija ali o tome detaljnije na nekoj od narednih stranica ovog rada.
Institut restorativne pravde uveden je prvi put u Novom Zelandu i to u vidu tzv. društvene rasprave na kojima se vodi diskusija između žrtve, delinkventa i društvene zajednice. U slučaju da je delinkvent maloletan, upućuje se na grupno porodično savetovanje (Family Group Conferencing).
6. Principi Restorativne Pravde
Da bi restorativna pravda funkcionisala na najbolji mogući način, postoje tri principa na kojima se ona mora zasnivati[15]:
1 pravda zahteva od nas da radimo na povratak svih koji su u direktnoj vezi sa krivičnim delom;
2 lica koja su vezana za krivično delo ili trpe posledice moraju imati priliku da u potpunosti učestvuju u restorativnom procesu, ako to oni žele;
3 uloga državnih organa je očuvanje javnog reda i mira, dok je društvna uloga izgradnja i očuvanje pravednog mira.
7. Uspostavljanje standarda za restorativnu pravdu
Da bi restorativna pravda funkcionisala na najbolji mogući način, potrebno je definisati temelje ili standarde samog restorativnog procesa. Postoje nekoliko standarda:
1 sprečavanje i izbegavanje dominacije,
2 pravo na žalbu i
3 zaštita osnovnih prava čoveka.
7.1. Sprečavanje i izbegavanje dominacije
Restorativni proces mora biti konstrukivan zasnovan na međusobnom poštovanju, uvažavanju, poverenju i razumevanju. Međutim, u pojedinim situaicjama učesnik se može ponašati suprotno ovome – dominantniji je, ne dozvoljava drugoj strani da kaže svoje viđenje ili pak nameće svoje kao isključivo, drugu stranu degradira, ponižava i polarizuje konfilkt. Ukoliko se to desi, moderator mora intervenisati i omogućiti strani koja nije dominantna mogućnost da iskaže svoje viđenje, a ono što je još važnije je da moderator mora težiti ka uspostavljanju ravnoteže između strana. U suprotnom, restorativni proces neće imati očekivan ishod. Potrebno je, dakle, svim učesnicima RP pružiti istu pažnju i brigu.
Dominaciju je potrebno smanjiti naročito u slučajevima porodičnog nasilja što je i logično, s’ obzirom na činjenicu da su žrtve bile izloženje dugugodišnjim psiho-fizičkim napadima gde je žrtva i da im sada treba pružiti mogućnost da potpuno slobodno iskažu svoja osećanja i stavove.
Pravo žalbe odnosi se na sankciju izrečenu od strane nadležnog krivičnog suda.
7.3. Zaštita osnovnih prava čoveka
Restorativnim procesom potrebno je pružiti zaštitu osnovnih prava čoveka definisanim u brojnim međunarodnim aktima. U kontekstu restorativne pravde, veliki značaj imaju akti poput:
1 Opšte deklaracije o pravima čoveka[16] gde se članom 5. zabranjuje bilo kakvo izlaganje torturi, surovom, nehumanom i ponižavajućem postupku ili kazni.
2 Međunarodni pakt o građanskom i političkim pravima[17] – Članom 6. Pakta definiše da svako lice koje je uhapšeno ili pritvoreno mora biti, u najkraćem roku, predato sudiji ili nekoj drugoj vlasti kako bi mu u razumnom roku bilo suđeno ili bilo oslobođeno; U članu 14. se kaže da su svi jednaki pred sudovima.
3 Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima[18],
4 Deklaracija o osnovnim principima pravde za žrtve zločina i zloupotrebe moći – Ovom deklaracijom je predviđen povraćaj u pređašnje stanje i obeštećenje (čl. 5), restauracija prava (čl. 8), zatim mehanizmi za rešavanje sporova i medijaciju (čl. 7)
5 Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovih sloboda – Ova konvencija u svom 3. članu zabranjuje da neko lice bude izloženo mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, dok se u čl. 6. kaže da svako iam pravo na pravičnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom. Svako najvažnije odredba ove konvencije je član broj 14 kojim se zabranjuje diskriminacija po polu, rasi, jeziku, veroispovesti, nacionalno ili socijalno poreklo itd.
Iako su restorativna i retributivna pravda dijametralno suprotne pojave u filozofskom odnosu prema kriminalitetu, to ne znači da se one ne mogu paralelno primenjivati. Naprotiv, restorativna pravda ima veliku primenu u zatvorskim uslovima gde se često nalaze ljudi sa neadekvatnim stepenom socijalizacije usled čega vrlo često dolazi do konfilikta. Da bi društvena zajednica u zatvoru finkcionisala na adekvatan način, potrebno je rešiti ih na adekvatan i miran način.
Restorativna pravda u zatvoru primenjuje se za rešavanje disciplinskih prestupa zatvorenika i to u slučaju:
- tuče,
- oštećenja imovine,
- pretnji i/ili uvrede upućene drugom delinkventu i
- maloletničke delinkvencije.
S obzirom na činjenicu da se ova dela dešavaju u zatvoru, lica koja su zadužena za medijaciju su zaposleni i oni moraju proći multidisciplinarnu obuku kako bi restorativni proces bio što efektivniji i bolji. Restorativnom procesu moraju prisustvovati pre svega službeni izveštač[19], zatvorenik, žrtva, lice koje posreduje i grupe zatvorskog osoblja sa prethodno datim pristankom. Ako neko od njih u toku samog procesa odustane od učešća, proces se prekida.
Restorativni proces počinje priznanjem krivice zatvorenika. Svi sastanci su dobrovoljni a zatvorenik ne sme ni pod kojim okolnostima biti izložen bilo kakvom pritisku. U slučaju da se to desi, postupak se prekida.
Da bi restorativna pravda imala uspešan ishod, potrebno je pridržavati se određenih principa[20]:
1 uključenje žrtve, zatvorenika i članova zatvorske sredine u proces,
2 okolina za rad mora biti sigurna,
3 prethodno prihvatanje odgovornosti od strane zatvorenika,
4 dobrovoljnost u smislu učešća u procesu,
5 pružanje podrške pre, za vreme i posle procesa svim stranama,
6 aktivno učešće zatvorenika,
7 priprema svin stranaka,
8 svi službenici zatvora moraju proći poseban trening i imati veliko iskustvo u radu sa zatvorenicima i RP,
9 zaključci sa sastanka treba da imaju elemente reparacije,
10 trebalo bi da postoji povratni odgovor o o procesu kako od osoblja, tako i od zatvorenika.
Takođe, veliku važnost imaju i principi utvrđeni realizacijom „Restorativnog zatvorskog projekta“[21]:
1 zatvorenici rade sa žrtvama,
2 zatvorenici rade za dobrobit društva,
3 nov način rešavanja konfilkta,
4 izgradnja novog odnosa između zatvora i društva.
Oni ukazuju na veliku prednost restorativne pravde koje se odnose na rad zatvorenika kojim profitiraju oni sami jer pokazuju svoje veštine i znanja; društvo stiče direktnu korist kroz povećanje svesti da zatvorenici mogu biti korisni članovi društva.
Restorativna pravda je mlada institucija koja, nažalost, još uvek nema veliku primenu iz razloga o kojima je bilo reči u ovom seminarskom radu. S obzirom na brojne prednosti koje nudi u rešavanju sporova, nesumnjivo je da restorativna pravda ima veliku perspektivu u budućnosti te da će se ovaj proces samo razvijati i unapređivati. S obzirom na tendenciju koja se javlja u nađem pozitivnopravnom zakonodavstvu, može se zaključiti da će ovaj institut u bližoj budućnosti mnogo više primenjivati.
Christie, N. (2006.), Odgovori na gubitke, Temida, Broj 1, str. 5-10.
Jelinčić, J. (ur.) (2005), Alternative zatvorskim kaznama, Beograd: Fond za otvoreno društvo
Kavanag, T. “Adopting New Values for the Courts: What is Restorative Justice?”, The Court Manager, (1998), 13/2/3, p. 24-27. Williamsburg, VA: National Association for Court Management
Konstantinović-Vilić S., Kostić M., (2006), Penologija, Niš: SVEN
Pemberton, A., Winkel, F. i Groenhuijsen M., (2006), Restorativna pravda i žrtve: odnos koji nije očigledan, Temida, Br. 1, str. 11-20
Restorative Justice in Prisons, „With a little imagination and a lot of courage prisons could become a natural setting for Restorative Justice“, Kimmett Edgar, Oxford Centre for Ciminological Research, Prison Servise Journal/Resource book and Report, 2002.
Zakon o ratifikaciji Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Službeni list SFRJ br. 7/71
Ministarstvo pravde Republike Srbije – www.mpravde.gov.rs
Upravs za izvršenje krivičnih sankcija Republike Srbije – https://www.uiks.mpravde.gov.rs/
Restorative Justice – The definition of Restorative Justice – www.restorativejustice.org
Restorative Justice – Introducion – www.restorativejustice.org/intro
The Church Council on Justice and Corrections – www.ccjc.ca
[1] Na osnovu Godišnjeg izveštaja o radu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Republike Srbije, u kazneno-popravnim zavodima na teritoriji Srbije na dan 31.12.2009. nalazilo se ukupano 10.795 lica lišenih slobode. Od tog broja, 2601 lice je pritvoreno, 41 lice se nalazi u maloletničkom zatvoru, 239 lica je prekršajno kažnjeno a nad 217 lica su izrečene vaspitne mere. Izvor: Godišnji izveštaj o radu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Republike Srbije, strana 31. Izveštaj je dostupan na internet prezentaciji Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Republike Srbije – https://www.uizs.mpravde.gov.rs/images/izvestaj%202009.pdf, na dan 04.08.2010. godine.
[3] Krivični zakonik, Službeni glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009 i 111/2009
[4] Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, Sl. glasnik RS broj 85/2005.
[5] Kavanag, T. “Adopting New Values for the Courts: What is Restorative Justice?”, The Court Manager, (1998), 13/2/3, p. 24-27. Williamsburg, VA: National Association for Court Management
[6] Više: https://www.restorativejustice.org/
[7] Nikolić-Ristanović, Vesna, «Restorativna pravda, kažnjavanje i žrtve», u: Jelinčić, J. (ur.), Alternative zatvorskim kaznama, Beograd, 2005., str. 14
[8] PAAFV je kanadska organizacija koja … Više informacija o njihovom radu možete naći na adresi:
[9] Konstantinović-Vilić S., Kostić M., (2006), Penologija, Niš: SVEN, str. 103
[10] Više o tome: Kristi Nils, „Odgovori na gubitke”, Temida, broj 1., 2006.
[11] Više: Kristi Nils, „Odgovori na gubitke”, Temida, broj 1., 2006., str. 9
[12] Kristi Nils, „Odgovori na gubitke”, Temida, broj 1., 2006., str. 8
[13] CCJC je organizacija koja okuplja jedanaest crkvenih zajednica Kanade. Više informacija o njihovom radu možete naći na internet sajtu: www.ccjc.ca
[14] Jelinčić, J. (ur.) (2005), Alternative zatvorskim kaznama, Beograd: Fond za otvoreno društvo, str. 23
[15] Više: https://www.restorativejustice.org/
[16] Ovaj akt je usvojen 10. decembra 1948. godine od strane Generalne skupštine Organizacije Ujedinjenih nacija
[17] Zakon o ratifikaciji Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, Službeni list SFRJ br. 7/71
[18] Zakon o ratifikaciji Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Službeni list SFRJ br. 7/71
[19] Službeni izveštač je lice koje podnosi izveštaj o ponašanju zatvorenika u penitencijarnoj ustanovi.
[20] Restorative Justice in Prisons, «With a little imagination and a lot of courage prisons could become a natural setting for Restorative Justice», Kimmett Edgar, Oxford Centre for Ciminological Research, Prison Servise Journal/Resource book and Report, 2002., str. 80
[21] Projekat je realizovan u okviru Međunarodnog centra za zatvorske studije, a proces implementacije istog počeo je januara 2000. godine. Više: Konstantinović-Vilić S., Kostić M., (2006), Penologija, Niš: SVEN