Autorka: Ivana Stjelja, dipl. pravnik
Rodna ravnopravnost je nezamenljiv deo ideje ljudskih prava. Ljudska prava svakome moraju biti garantovana i obezbeđena. Bez jednakih preduslova za ostvarivanje ljudskih prava ne mogu se zamisliti moderne demokratske države.
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (usvojena 1948. godine predstavlja jedan od najvažnijih međunarodnih dokumenata) ravnopravnost muškaraca i žena pominje kao jedan od temeljnih ciljeva Ujedinjenih nacija. Dok Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije protiv žena (1979) predstavlja centralni i najobuhvatniji dokument o ravnopravnosti polova i rezultat je višegodišnjeg rada Komisije UN o statusu žena.
Ne samo na nivou Ujedinjenih nacija, već i na nivou Evropske unije doneto je mnoštvo dokumenta o rodnoj ravnopravnosti. Tako su članice Evropske unije 2000. godine u Nici usvojile Povelju o fundamentalnim pravima u Evropskoj uniji, u kojoj je između ostalog definisano da se načelo ravnopravnosti polova uvodi u sva područja i aktivnosti politike (gender mainstreaming). Strateški dokument EU koji definiše politiku aktivnog delovanja u cilju rodne ravnopravnosti predstavlja Strategija Evropske Unije za ravnopravnost između žena i muškaraca od 2010. do 2015. godine. Strategija jasno iskazuje nameru uspostavljanja ravnopravnosti polova u zemljama članicama EU i onim zemljama koje su u predpristupnoj i pristupnoj fazi. Takođe niz direktiva Evropske unije koje se odnose na rodnu ravnopravnost nose sa sobom obavezu usaglašavanja nacionalnog zakonodavstva tokom procesa pridruživanja EU. Dakle uspostavljanje rodne ravnopravnosti predstavlja i jedan zahteva evro-integracija.
Međutim, osim regulisanja na međunarodnom nivou, neophodno je ravnopravnost polova regulisati i normama unutrašnjeg prava.
Tako Ustav Republike Srbije (2006) jemči rodnu ravnopravnost odnosno ravnopravnost žena i muškaraca i proklamuje politiku jednakih mogućnosti. Takođe, garantuje ravnopravnost polova i zabranjuje diskriminaciju po tom osnovu: “Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta”.
Radi ostvarivanja potpune ravnopravnosti javlja se i potreba za tzv. afirmativnom akcijom, odnosno za uvođenjem „posebnih mera”, tako da se diskriminacijom ne smatraju posebne mere koje se po Ustavu Srbije mogu uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima.
Polazeći od važećeg zakonodavstva u Srbiji, poslovi državne uprave u vezi sa unapređenjem rodne ravnopravnosti povereni su Ministarstvu rada i socijalne politike. 2009. godine doneta su dva veoma značajna politička i pravna dokumeta Nacionalna strategija za unapređenje položaja žena i rodnu ravnopravnost i Zakon o ravnopravnosti polova (Sl. glasnik RS 104/2009).
Zakon o ravnopravnosti polova predstavlja osnovni institucionalni i zakonodavni okvir za ostvarivanje i unapređenje rodne ravnopravnosti u Srbiji. To je antidiskriminacioni zakon koji bliže uređuje Ustavom i normama međunarodnog prava zagarantovano pravo na ravnopravnost polova. Težište Zakona prvenstveno je na bližem definisanju sadržaja politike jednakih mogućnosti u najvažnijim oblastima ostvarivanja ljudskih prava (rad, zapošljavanje, obrazovanje, kultura, porodica, politički život), na zaštiti prava na rodnu ravnopravnost i posebno na instrumentima i postupku zaštite, kao i na posebnim merama koje se preduzimaju radi otklanjanja faktičke neravnopravnosti.
Ravnopravost polova, u smislu ovog Zakona, podrazumeva ravnopravno učešće žena i muškaraca u svim oblastima javnog i privatnog života, a politika jednakih mogućnosti ravnopravno učešće polova u svim fazama planiranja, donošenja i sprovođenja odluka koje su od uticaja na položaj žena i muškaraca. Politika jednakih mogućnosti zahteva od države da stvori socijalni i politički ambijent u kome svaki pojedinac ima jednake šanse da ostvari svoja prava i da učestvuje u donošenju odluka.
Sudski postupak za ostvarivanje građanskopravne zaštite zbog diskriminacije po osnovu pola je naročito hitan, a značajne su odredbe Zakona o teretu dokazivanja, gde teret dokazivanja snosi tuženi, ukoliko je tužilac učinio verovatnim da je izvršen akt diskriminacije po osnovi pola.
Ustav obavezuje državu da vodi politiku jednakih mogućnosti kako bi se obezbedilo poštovanje ravnopravnosti žena i muškaraca, ali postoji i obaveza jedinica lokalne samouprave da na lokalnom nivou vode politiku jednakih mogućnosti. Lokalne uprave imaju ključnu ulogu u primeni prava na ravnopravnost svojih građana, naročito žena i muškaraca. Jer se u lokalnoj zajednici najneposrednije ostvaruje najveći broj individualnih prava i neposredno zadovoljavaju svakodnevne potrebe i interesi građana. S tim u vezi, značajno kod Zakona o ravnopravnosti polova je to što se propisuje obaveza organa jedinica lokalne samouprave da u okviru svojih nadležnosti obezbeđuju ravnopravnost polova i ostvarivanje jednakih mogućnosti kao i da se organizuje stalno radno telo ili određuje zaposleni za rodnu ravnopravnost i obavljanje poslova ostvarivanja jednakih mogućnosti.
Može se reći da Srbija imа rаzličite mehаnizme zа unаpređenje i zаštitu rodne rаvnoprаvnosti, od ustаvnih odredаbа, preko Zаkonа o ravnopravnosti polova i zаkonа koji uređuju druge oblаsti (npr. porodični odnosi, rаd, obrаzovаnje i sl). Institucoinalni i normativni pomak u ovoj oblasti postoji, ali ipak u praksi žene i muškarci često nemaju ista prava, društvene, političke, ekonomske i kulturne nejednakosti su i dalje prisutne. Jednaka prava ne znače uvek i jednak položaj, potrebno je stalno unapređivati efikasnost zaštite od diskriminacije, kako bi u Srbiji rodna ravnopravnost postala istinska društvena vrednost i lično uverenje.