Autor: Stefan Bojović
Šta je pravo intelektualne svojine?
Pravo intelektualne svojine predstavlja skup složenih i raznolikih normi za koje je jedini zajednički sadržalac činjenica da se njima regulišu oblasti ljudskog delanja povezane sa određenim intelektualnim stvaralaštvom. To stvaralaštvo se može ispoljiti kroz umetnost, nauku, primenu tehničkih znanja itd.
Zarad boljeg razumevanja ove grane prava potrebno je objasniti i njenu strukturu. Pravo intelektuane svojine se sastoji iz dve velike podgrane: 1. Autorskog pravai srodnih prava i 2. Prava industrijske svojine. Za autorsko pravo (eng. copyright) je karakteristično da se odnosi na originalne tvorevine u kojima je stepen iskazivanja ličnosti njihovog tvorca najviši. U pitanju su autorska dela iz oblasti umetnosti i nauke kao što su: pisana dela, muzička dela, scenska dela, kinematografska dela, nučni radovi i sl. Srodna prava (eng. related rights ili neighbouring rights) predstavljaju složeni skup prava koja bi se najlakše mogla opisati kao prava koja štite tvorevine niskog ili nikakvog nivoa kreativnosti i originalnosti, ali čije stvaranje je predstavljalo određeni privredni poduhvat koji pravo prepoznaje kao nešto čemu je potrebno pružiti zaštitu. U ovu grupu spadaju: pravo interpretatora, pravo proizvođača fonograma, pravo proizvođača videograma (pravo filmskog producenta), pravo proizvođeča emisije, pravo proizvođača baze podataka. Pravo industrijske svojine u sebi sadrži prava koja su prevashodno povezana sa određenim privrednim delatnostima i čija se puna svrha ostvaruje kroz nju. Ovu oblast čine: patentno pravo, žigovno pravo (eng. trademarks), pravo zaštite industrijskog dizajna, pravo zaštite oznake geografskog porekla, pravo zaštite topografije integrisanog kola i pravo zaštite biljne sorte.
Industrija informacionih tehnologija (IT industrija) je kroz brojne svoje aspekte povezena sa pravom intelektualne svojine i nemoguće je na ozbiljan način se baviti preduzetništvom u ovoj oblasti bez makar osnovnog poznavanja instituta intelektualne svojine. One oblasti prava intelektualne svojine koje su od značaja za IT sektor će biti u daljem tekstu redom obrađivane uz pojašnjenje kako samih oblasti tako i njihovog značaja za IT sektor.
Autorsko pravo
Za preduzetnike koji se bave izradom i razvojem softvera autorsko pravo predstavlja najvažniju oblast prava intelektualne svojine. Naime, kod nas je Zakonom izričito predviđeno da se računarski program tretira kao pisano autorsko delo i samim tim uživa zaštitu u okviru autorskog prava. Za autorsko pravo je bitno znati da ono nastaje istovremeno sa nastankom dela (ili nastankom nekog njegovog originalnog segmenta budući da naše pravo štiti i nedovršena dela) i da ne postoji nikakva formalnost u njegovom nastanku (registracija, prijava, objavljivanje i sl.)
Isključiva prava koja uživa autor se sastoje iz dve komponente: 1. moralna prava (pravo priznanja autorstva, pravo naznačenja njegovog imena, pravo zaštite integriteta dela itd.); 2. imovinska prava (pravo na umnožavanje dela, na stavljanje primeraka dela u promet, pravo činjenja dela dostupnim interaktivnim putem itd.). Autor svojim imovinskim pravima može slobodno raspolagati putem ugovora i drugih pravnih poslova, dok se moralnih prava ne može odreći niti ih na druge preneti za života. Takođe, autor se može i suprotstaviti svakom neovlašćenom korišćenju njegovog dela (neovlašćeno umnožavanje, nenaznačavanje autora na primerku dela, neovlašćeni upoload na internet itd.)
Bitno je naglasiti i da zbog posebne duhovne veze između autora i dela nosilac autorskog prava ne može biti pravno lice, već samo fizičko lice koje je delo stvorilo (autor) ili na koje je autor preneo određena prava (npr. privredno društvo koje se bavi prodajom softvera). Ipak, ukoliko je računarski program nastao u radnom odnosu, u okviru izvršavanja radne obaveze, poslodavac će postati nosilac isključivih imovinskih prava u vezi sa tim programom, dok autoru ostaju moralna prava.
Autorsko pravo traje za života autora i 70 godina nakon njegove smrti. Tzv. moralna prava autora ne prestaju ni po isteku ovog roka.
Srodna prava
Od svih postojećih srodnih prava za IT sektor je najznačanije pravo proizvođača baze podataka. Za potrebe Zakona baza podataka se definiše kao zbirka zasebnih podataka, autorskih dela ili drugih materijala uređenih na sistematičan ili metodičan način, koji su pojedinačno dostupni elektronskim ili drugim putem. Bitno je istaći i da zaštita obuhvata kako celokupan sadržaj baze tako i svaki kvalitativno ili kvantitativno bitan deo njenog sadržaja, ali pod određenim uslovima i kvalitativno ili kvantitativno nebitne delove.
Pod pojmom proizvođača se smatra fizičko ili pravno lice koje je učinilo značajna ulaganja u sačinjavanje baze, pribavljanje, proveru ili prezentaciju njenog sadržaja. Potrebno je primetiti kako ovde za razliku od autorskog prava nosilac prava može biti i pravno lice.
Proizvođaču stoji na raspolaganju mogućnost da drugima uskrati neovlašćeno umnožavanje, stavljanje u promet i interaktivno činjenje dostupnim baze podataka ili njenih bitnih delova.
Pravo proizvođača baze podataka traje 15 godina od nastanka baze, odnosno od njenog saopštavanja javnosti. Nakon svakog značajnijeg ažuriranja baze, bitne promene u njenom uređenju ili selekciji rok se produžava za još 15 godina počevši od momenta ažuriranja. Praktično, to znači da se trajanje zaštite može neograničeni broj puta produžavati.
Patentno pravo
Patent predstavlja isključivo pravo njegovog nosioca da zaštićeni pronalazak privredno iskorišćava. Za razliku od nekih drugih država, zaštita softvera se kod nas ne pruža kroz patent već kroz autorsko pravo. U tom smislu pronalasci kojima se pruža zaštita će gotovo uvek biti iz ovlasti hardvera. Patent predstavlja izuzetnu prednost na tržištu budući da svom nosiocu omogućava da privredno iskorišćava zaštićeni pronalazak, da svima drugim zabrani njegovo korišćenje ili da ga dozvoli samo onome kome da ovlašćenje i ko je spreman da plati određenu licencnu naknadu.
Za razliku od autorkog prava čijem nastanku ne prethodi nikakva formalnost, za nastanak patenta je neophodno da on bude priznat u zvaničnom postupku koji se odvija pred Zavodom za intelektualnu svojinu. Patent se može priznati za proizvod, postupak (proizvodni ili radni) i za novu primenu već postojećeg proizvoda ili postupka. Da bi došlo do priznanja patenta potrebno je da pored formalnih uslova (uredne prijave, odgovarajuće dokumentacije i sl.) pronalazak ispuni i 3 suštinska uslova: 1. Novost; 2. Inovativnost; 3. Industrijsku primenjivost.
Kako ispitivanje suštinskih uslova predstavlja dugačak i mukotrpan proces postupak patentiranja je jedan od najsloženijih postupaka u pravu i od momenta podnošenja zahteva do dobijanja patentne isprave može proteći i više godina. Naravno, da bi se sprečilo da dužina postupka negativno utiče na privrednu aktivnost podnosioca zahteva predviđeno je da on može po objavljivanju dokumentacije od strane Zavoda za intelektualnu svojinu zaključivati ugovore o licenci i na druge načine raspolagati svojim pronalaskom.
Patent traje 20 godina počevši od dana podnošenja prijave. Za priznanje i održavanje patenta potrebno je platiti zakonom predviđene takse.
Žigovno pravo
Svako ko se na tržištu bavi prodajom robe ili pružanjem usluga, bez obzira da li je u pitanju softverska ili hardverska industrija, trebalo bi da svoju robu i usluge zaštiti putem žiga kako bi sebi obezbedio prepoznatljivost na tom tržištu, ali i sigurnost. Žig predstavlja pravo kojim se štiti znak koji se može grafički prikazati i koji je kao takav podoban za razlikovanje u prometu robe, odnosno usluga jednog fizičkog ili pravnog lica od robe, odnosno usluga drugog fizičkog ili pravnog lica. Taj znak može se sastojati od reči, slogana, slova, brojeva, slika, crteža, rasporeda boja, trodimenzionalnih oblika, kombinacija tih znakova, kao i od muzičkih fraza prikazanih notnim pismom i sl. Bitno je da se svi ti elementi mogu grafički prikazati (npr. muzika u obliku notnog zapisa).
Žig se kao i patent priznaje u postupku koji se odvija pred Zavodom za intelektualnu svojinu. U tom postupku se ispituje da li je konkretan znak podoban da bude priznat (da li je dovoljno distinktivan, da li nije u suprotnosti sa javnim poretkom i moralom, da li je svojim izgledom podoban za razlikovanje robe i usluga itd.). Jednom priznat, žig omogućava svom titularu da svim drugim učesnicima na tržištu zabrani korišćenje istog ili sličnog znaka za obeležavanje istih ili sličnih proizvoda i usluga. Posredno, žig ostvaruje i reklamnu funkciju vezujući određeni proizvod ili uslugu za sebe i čineći je prepoznatljivim brendom. Takođe, posredno se ostvaruje i funkcija garancije kvaliteta jer, primera radi, znak Apple na računarskim komponentama kod potrošača stvara osećaj sigurnosti da se radi o visokokvalitetnim proizvodima, u skladu sa dobrom reputacijom koju ova kompanija ima.
Koliko je žig u današnjem poslovanju bitan najbolje govori primer Coca-Cola-e, čiji je žig procenjen na vrednost od oko 70 milijardi dolara, što višestruko premašuje vrednost svih postrojenja u vlasništvu ove kompanije.
Žig traje 10 godina od momenta podnošenja prijave, ali se nakon toga može produživati na svakih 10 godina, što praktično znači da može neograničeno dugo trajati. Da bi se žig održao potrebno je na svakih deset godina plaćati propisane takse. Takođe, takse se plaćaju i prilikom podnošenja prijave za odobrenje žiga.
Pravo zaštite industrijskog dizajna
Industrijski dizajn se pre svega vezuje za hardversku industriju i odnosi se na pravnu zaštitu trodimenzionalnog ili dvodimenzionalnog izgleda određenog proizvoda ili njegovog dela (kućište kompjutera, dizajn laptova, miševa tastatura itd.). Ovakav izgled proizvoda je određen njegovim vizuelnim karakteristikama, posebno linijama, konturama, bojama, oblikom, teksturom i/ili materijalima od kojih je proizvod sačinjen, ili kojima je ukrašen, kao i njihovom kombinacijom.
Da bi se dobila zaštita za određeni industrijski dizajn potrebno je da se pravo prizna u postupku koji se odvija pred Zavodom za intelektualnu svojinu. Uslovi koji industrijski dizajn mora da ispuni i koji se u ovom postupku ispituju su: 1.) Novost – da identičan industrijski dizajn nije postao dostupan javnosti pre podnošenja prijave. Pod identičnim dizajnom se podrazumeva i dizajn koji se od prijavljenog razlikuje samo u nebitnim detaljima; 2.) Individualni karakter – ukupan utisak koji izgled proizvoda ostavlja na informisanog korisnika se razlikuje od ukupnog utiska koji na njega ostavlja izgled bilo kojeg drugog industrijskog dizajna koji je postojao pre podnošenja prijave. Ovde se u obzir uzimaju i objektivna ograničenja nastala tehnološkim karakteristikama i funkcionalnošću konkretnog proizvoda.
Pravo zaštite industrijskog dizajna traje 25 godina od trenutka podnošenja prijave. Za priznanje i održavanje prava neophodno je plaćati propisane takse.
Pravo zaštite topografije integrisanog kola
Pod topografijom integrisanog kola se smatra trodimenzionalni raspored provodnika, otpornika i sličnih materijala raspoređenih na određenoj ploči koji svi zajedno čine integrisano kolo. Ova oblast prava intelektualne svojine je od izuzetnog značaja za preduzetnike koji se bave izradom hardvera (npr. matične ploče, grafičke kartice i sl.).
Topografija integrisanog kola se takođe štiti putem priznanja u postupku pred Zavodom za intelektualnu svojinu. Da bi se određenoj topografiji priznala zaštita potrebno je da ona ispuni dva uslova: 1.) da je nastala kao rezultat intelektualnog napora njenog stvaraoca; 2.) da u vreme njenog nastanka nije bila opštepoznata;
Nosilac ovog prava ima mogućnost da drugima zabrani umožavanje topografije ili njenih bitnih delova u bilo kojoj formi i na bilo koji način, kao i da zabrani komercijalnu upotrebu ili uvoz proizvoda koji u sebi sadrže zaštićenu topografiju.
Ovo pravo prestaje istekom 10 godina od godine u kojoj je nastalo pravo na zaštitu. Prilikom pokretanja postupka zaštite neophodno je platiti propisane takse.