Autor: Stefan Bojović
Pojam plagijat potiče od latinskog glagola plagiare koji znači oteti. U tom smislu, plagijat bi se najšire mogao definisati kao prisvajanje tuđeg autorskog dela. Međutim, da bi se ovakva definicija konkretizovala i mogla razumeti na praktičnim primerima potrebno je detaljno razmotriti neke od ključnih instituta autorskog prava.
Pre toga, napomenuo bih da u Zakonu o autorskom i srodnim pravima Republike Srbije (u daljem tekstu: Zakon) ne postoji jedna konkretna norma koja definiše šta predstavlja plagijat, već da se do tog pojma dolazi kroz sistemsko tumačenje i analiziranje većeg broja odredbi Zakona. Razlog ovakvom “definisanju” leži u sistematici Zakona za čije potpuno razumevanje je ipak potrebno imati makar osnovno znanje iz autorskog prava (čitaoci koje interesuju osnove autorskog prava, mogu osnovne informacije pronaći u tekstu klikom na LINK).
Pored toga, ovaj tekst ima za cilj da objasni da postoji razlika između pojma plagijata u autorskom pravu i u nauci i umetnosti. Pravni pojam plagijata je užeg obima, dok se plagijat u nauci i umetnosti definiše znatno šire. U zavisnosti od vrste plagijata, razlikuju se i moguće sankcije.
Autorsko delo
Zakon u čl. 2. autorsko delo definiše kao originalnu duhovnu tvorevinu autora, izraženu u određenoj formi (bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine). Iz ove definicije možemo već videti nekoliko ključnih elemenata koje neko delo mora da ispuni da bi se smatralo autorskim delom. Ono mora biti 1.) originalno 2.) mora biti tvorevina duha 3.) mora biti izraženo u određenoj formi.
Iako bi se na prvi pogled moglo pomisliti da uslov originalnosti pruža zaštitu samo delima koja imaju određeni nivo umetničke ili naučne novine i svežine, takvo tumačenje bi bilo potpuno netačno. Naime, originalno autorsko delo je zapravo delo koje se razlikuje od svih postojećih dela, na način na koji se može utvrditi njegova individualnost. Dakle, pojam originalnosti u umetnosti i nauci i u autorskom pravu može značajno da se razlikuje.
Delo kao duhovna tvorevina mora biti izraženo u određenoj formi jer se zaštita ne pruža samoj ideji, već autorskom delu koje je na određeni način uobličeno (tj. kako se u teoriji autorskog prava često kaže uobličenom izrazu ideje). Tako primera radi, neće se štiti ideja za neki roman već njegov konkretan izraz koji se sastoji od reči. Ovde je potrebno razumeti da se ne štiti roman kao materijalna stvar već njegova sadržina.
Ostali uslovi, nisu od ključnog značaja za razumevanje pojma plagijata pa ih na ovom mestu neću obrađivati.
Obim zaštite autorskog dela
Potrebno je napomenuti da se, uprkos rasprostranjenom mišljenju, autorskim pravom ne štiti samo autorsko delo u celosti već i njegovi originalni delovi. Ovo pravilo je predviđeno članom 3. Zakona:
Nezavršeno autorsko delo, delovi autorskog dela, kao i naslov autorskog dela smatraju se autorskim delom ako ispunjavaju uslove iz člana 2. stav 1. ovog zakona.
Svako delo u sebi sadrži čitav niz neoriginalnih elemenata kojima autorsko pravo ne pruža posebnu zaštitu već se mogu štiti samo u sklopu sa celim delom, kao njegovi integralni sastojci. Zakon u članu 6. izričito propisuju da se autorskim pravom ne štite pojedini segmenti autorskog dela:
Autorskopravnom zaštitom nisu obuhvaćene opšte ideje, postupci, metode rada, ili matematički koncepti kao takvi, kao i načela, principi i uputstva koji su sadržani u autorskom delu.
Ukoliko bih ja u ovom tekstu napisao rečenicu “Autor je fizičko lice koje je stvorilo delo”, izneo sam jednu opštu ideju koja postoji u autorskom pravu već više od stotinu godina i takva ideja ne bi uživala nikavu zaštitu izdvojenu iz konteksta ovog teksta. Pored toga, identičnu rečenicu ćete naći i u čl. 9. Zakona (koji ne predstavlja autorsko delo), kao i na strani 49. udžbenika iz Prava intelektualne svojine, prof. Slobodana Markovića izdatog u Sarajevu 2007. godine (u kome takođe ta rečenica zasebno ne uživa nikakvu pravnu zaštitu).
Međutim, prethodni pasus uzet u celosti predstavlja originalni segment autorskog dela i ukoliko bi neko drugi u svoje delo preneo celokupan prethodni pasus bez navođenja mog imena kao autora učinio bi povredu moga autorskog prava.
Pravo paterniteta i pravo na naznačenje imena
Autorsko pravo se sastoji iz dve komponente: moralnih prava i imovinskih prava autora. Imovinska prava traju za života autora i 70 godina nakon njegove smrti, dok se moralna prava ne gase ni protekom ovog perioda. Dakle, autorovi naslednici mogu ova prava da vrše i stotinama godina posle njegove smrti.
Naše pravo poznaje 5 moralnih prava autora, ali su nam od važnosti za utvrđivanje pravnog pojma plagijata svega dva i to pravo paterniteta i pravo na naznačenje imena. Pravo paterniteta predstavlja isključivo pravo autora da mu se prizna autorstvo na njegovom delu. Ovo pravo deluje prema svima i autor je ovlašćen da se suprotstavlja svakome ko mu osporava autorstvo na delu ili njegovo delo prisvaja kao svoje. Prisvajanje tuđeg dela kao svog upravo predstavlja plagijat u smislu autorskog prava. Pravo na naznačenje imena je pravo autora da njegovo ime, pseudonim ili znak budu naznačeni na svakom primerku dela, odnosno navedeni prilikom svakog javnog saopštavanja dela, izuzev ako je to, s obzirom na konkretni oblik javnog saopštavanja dela, tehnički nemoguće ili necelishodno. Ovo pravo predstavlja derivat prava paterniteta i samo je njegova konkretizacija. Kada neko vrši povredu prava paterniteta, uvek uz nju vrši i povredu prava na naznačenje imena.
Osnovni princip autorskog prava je da radnja povrede prava ima istu sadržinu kao i isključivo pravo autora, s tim što se vrši neovlašćeno. Upravo iz tog razloga, naš Zakon ne daje posebnu definiciju plagijata, već se on posredno utvrđuje tako što neko neovlašćeno potpisuje tuđe delo (odnosno originalne segmente dela) svojim imenom i prisvaja ga kao svoje.
Sankcija za plagijat je dvojaka. Sa jedne strane postoji građanskopravna sankcija i autor može tužiti plagijatora, tražiti naknadu štete, prekid neovlašćenog predstavljanja kao autora, javno objavljivanje presude itd. Sa druge strane, povreda moralnih prava autora predstavlja i krivično delo iz čl. 198. Krivičnog zakonika. Za oblik ovog dela koji se odnosi na neovlašćeno objavljivanje tuđeg dela pod svojim imenom ili imenom drugog predviđena je novčana kazna ili kazna zatvora do 3 godine.
Pravo citiranja
Tzv. pravo citiranja predstavlja jedan od dozvoljenih izuzetaka korišćenja tuđeg autorskog dela bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade. Samo pravo je sadržano u čl. 49. Zakona koji glasi:
Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje, kao i drugi oblici javnog saopštavanja kratkih odlomaka autorskog dela (pravo citiranja), odnosno pojedinačnih kratkih autorskih dela, pod sledećim uslovima:
1) da je delo objavljeno;
2) da se pomenuti delovi, odnosno kratka dela, bez izmena, integrišu u drugo delo ako je to neophodno radi ilustracije, potvrde ili reference, uz jasnu naznaku da je reč o citatu i u skladu sa dobrim običajima;
3) da se na pogodnom mestu navede ko je autor citiranog dela, koji je naslov citiranog dela, kada je i gde je citirano delo objavljeno, odnosno izdato, ukoliko su ti podaci poznati.
Razlog uređenja ovog izuzetka leži u interesu autora da njegovo delo bude citirano, jer je pravo pre svega ustanovljeno u korist autora naučnih i stručnih radova, kojima je daleko potrebnija zakonska garanacija da će biti naznačeni kao autori dela od novčane naknade za korišćenje dela. Tumačenjem odredbe koja kaže da se pomenuti delovi, odnosno kratka dela, bez izmena, integrišu u drugo delo možemo zaključiti da bi i izvesno menjanje, odnosno parafraziranje izvornog dela (u meri u kojoj je potrebno da se izvrši integracija u novo delo) takođe potpadalo pod ovaj izuzetak i da bi postojala obaveza da se navede autor. Ovakvo menjanje izvornog dela, treba razlikovati od tzv. “mozaičkog plagijata” o kome će biti reči u delu koji se tiče plagijata u nauci i umetnosti.
Na jednostavnom primeru inkorporisanja kratkog autorskog dela (aforizma) u tekst probaću da pojasnim šta bi se moglo smatrati plagijatom u smislu pogrešnog citiranja. Zamislimo da sam u nekom tekstu napisao sledeći odeljak u jednoj od tri varijante:
- Uostalom, smatram da prekinuti sa tom ružnom navikom nije tako strašno. Lako je ostaviti pušenje. Ja sam to sto puta uradio.
- Uostalom, smatram da prekinuti sa tom ružnom navikom nije tako strašno. “Lako je ostaviti pušenje. Ja sam to sto puta uradio.” .
- Uostalom, smatram da prekinuti sa tom ružnom navikom nije tako strašno, jer kako bi rekao Mark Tven: “Lako je ostaviti pušenje. Ja sam to sto puta uradio.”
Prva varijanta nesumnjivo predstavlja plagijat jer sam u svoj tekst inkorporisao aforizam Marka Tvena, prisvajajući ga kao sopstveno delo, čime sam povredio njegovo moralno pravo na priznanje autorstva i na naznačenje imena. Budući da se moralna prava autora ne gase ni 70 godina nakon autorove smrti, Tvenovi potomci bi mogli da me tuže. Drugo je pitanje da li bi to zaista i uradili.
Druga varijanta je već diskutabilnija. Aforizam je izdvojen zagradama na način na koji se nesumnjivo može utvrditi da ne prisvajam tuđu misao, ali je problem što ni ne navodim ime autora. Ovo bi se moglo tumačiti na način da ne povređujem moralno pravo Marka Tvena na priznanje autorstva, ali da povređujem njegovo pravo na naznačenje imena.
Treća varijanta poštuje u potpunosti moralna prava Marka Tvena kao autora, budući da je naznačeno da je on autor aforizma koji je na jasan način izdvojen od mojih rečenica.
Plagijat u autorskom pravu
Iz svega do sada navedenog možemo jasno utvrditi šta predstavlja plagijat u autorskom pravu. Plagijat je dakle povreda moralnog prava autora na priznanje autorstva i na naznačenje njegovog imena, bez obzira da li se povreda odnosi na celokupno autorsko delo ili na njegov originalni segment koji uživa podjednaku zaštitu kao i samo delo. Pored toga, plagijat postoji i kada se citiraju odlomci tuđeg dela ili celokupno kratko autorsko delo suprotno pravilima datim u čl. 49. Zakona.
Ključna stvar kod autorskopravnog pojma plagijata je da je potreban identitet između originalnog i plagiranog dela: ukoliko se neko koristi tuđom idejom, ali je ispoljava u drugačijem obliku, ne čini povredu moralnih prava autora. Izuzetak od ovoga, bi moglo biti već pomenuto pravo citiranja, kada su moguće manje izmene dela zarad inkorporacije u novi tekst.
Plagijat u nauci i umetnosti
U prethodnom delu teksta objašnjen je plagijat u smislu autorskog prava. Sa druge strane, plagijat u nauci i umetnosti se šire definiše jer obuhvata i slična autorska dela i podražavanje.
Ukoliko bih napisao knjigu koja bi imala identičan zaplet kao npr. Ana Karenjina, ali ukoliko ne bih koristio ista imena likova, rečenice, opise itd. Tolstojevi naslednici ne bi mogli da me tuže za povredu moralnih prava autora, ali bi se nesumnjivo mogla dovesti u pitanje umetnička vrednost takvog dela. Kao što smo videli iz zakonske definicije autorskog dela, umetnička vrednost (odnosno njeno odsustvo) nije prepreka za autorskopravnu zaštitu. Drugo je pitanje da li bi takva knjiga imala prođu među publikom i da li bih ja izgubio svaki kredibilitet kao autor, budući da je delo običan umetnički plagijat bez ikakve vrednosti.
Plagijat u nauci (koji se često naziva i akademski plagijat) takođe poznaje strože kriterijume. Ovakva vrsta plagijata može se pre svega naći u naučnim radovima, doktorskim disertacijam itd. Za razliku od plagijata u autorskom pravu ovde se ne traži identičnost između dela, odnosno originalnih segmenata dela, već je plagijat moguće načiniti i parafraziranjem, preuzimanjem tuđih ideja bez naznačavanja autora. U tom smislu, ova oblast poznaje i tzv. mozaički plagijat koji postoji kada se uzimaju segmenti iz više tuđih dela (i najčešće parafraziraju) i formiraju u jednu novu celinu, ali bez navođenja izvornih autora. Ovakvi plagijati su daleko složeniji od uobičajenih povreda pravila citiranja i njihovo otkrivanje je po pravilu teže.
Iz ovoga je jasno da je akademski plagijat usko vezan za pravo citiranja u autorskom pravu, s tim što svaka nauka (pa i naučna institucija) ima svoja strogo definisana pravila citiranja koja su po pravilu oštrija od minimuma koji poznaje naš Zakon.
Razlika je takođe i u sankciji. Ukoliko akademski plagijat ne predstavlja istovremeno i povredu moralnih prava autora nije moguće pozivanje na odgovornost osobe koja je načinila plagijat u smislu autorskog prava. Ipak, postoje razni oblici odgovornosti u okviru normi kojima se uređuje rad naučnih radnika i sankcije mogu biti veoma oštre (npr. oduzimanje naučnog zvanja, isključenje iz naučne ustanove itd.). Nije isključena i mogućnost krivične odgovornosti za krivično delo prevare (čl. 208. Krivičnog zakonika), ukoliko se dokaže da je lice putem plagijata ostvarilo protivpravnu imovinsku korist (npr. napredovanje na poslu, povećanje plate sticanjem višeg akademskog zvanja i sl.).