Autor: Zoran Prijović
Poslednjih nekoliko godina u oblasti obrazovanja i vaspitanja postoji tendencija da se podigne nivo prava deteta, odnosno učenika, kao i da se na neki način učenik više posmatra kao građanin, a manje kao dete. Ovakav pristup oblasti obrazovanja i vaspitanja, doneo je mnoge novine u školskom zakonodavstvu, od kojih bismo mogli izdvojiti uvođenje novih pojmova i proširivanje nekih već postojećoih pojmova.
Prvo, članom 44. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, definisan je pojam diskriminacije, kao i zabrana aktivnosti kojima se neko diskriminiše. Zakon koristi termin „lice“, što znači da su ovim članom uključena sva lica u školi, a ne samo učenici. U praksi, to bi značilo da i učenici mogu da diskriminišu druge učenike, pa čak i zaposlene, kao i da snose odgovornost za takvo ponašanje.
Dalje, član 45. ustanovljava zabranu nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja i definiše ove pojmove. Ovde bi trebalo da zastanemo i da se osvrnemo na detalje ovog člana. Stav 2. glasi: „Pod nasiljem i zlostavljanjem podrazumeva se svaki oblik jedanput učinjenog ili ponavljanog verbalnog ili neverbalnog ponašanja koje ima za posledicu stvarno ili potencijalno ugrožavanje zdravlja, razvoja i dostojanstva ličnosti deteta i učenika ili zaposlenog”.
Ovde se može postaviti pitanje postavljanja granica. Naime, ako je nasilje, ili zlostavljanje svako, baš svako, jedanput učinjeno verbalno ponašanje koje ima za posledicu potencijalno ugrožavanje dostojanstva ličnosti učenika, ili zaposlenog, koja će to ustanova, institucija, ili neki državni organ, da utvrdi da li je u konkretnom slučaju došlo do “ugrožavanja dostojanstva”.
Dostojanstvo nekog lica može biti isključivo subjektivan osećaj, te je moguće da ono što je za nekoga dostojanstveno, za drugoga nije, a pogotovo je problematično utvrditi ugrožavanje dostojanstva kod dece. Škola, kao vaspitno-obrazovna ustanova, nema mehanizme kojima se može sa sigurnošću utvrditi povreda dostojanstva bilo kog lica, uključujući i učenike.
Uostalom, da li takve mehanizme ima bilo koja institucija? Stav 3. ovoga člana glasi „Zanemarivanje i nemarno postupanje predstavlja propuštanje ustanove ili zaposlenog da obezbedi uslove za pravilan razvoj deteta i učenika”. Isto kao i u prethodnom slučaju, postavlja se pitanje granica. Šta je zanemarivanje, šta je nemarno ponašanje?
Zakonodavac je pokušao da prati trendove u oblasti prava deteta, te je dosta toga učinjeno i u pogledu samog disciplinsko-vaspitnog postupka. Stav 1. člana 113. glasi „Sa učenikom koji vrši povredu pravila ponašanja ili se ne pridržava odluka direktora i organa škole, neopravdano izostane sa nastave pet časova, odnosno koji svojim ponašanjem ugrožava druge u ostvarivanju njihovih prava, škola je dužna da, uz učešće roditelja, odnosno staratelja učenika, pojača vaspitni rad aktivnostima: u okviru odeljenske zajednice, stručnim radom odeljenjskog starešine, pedagoga, psihologa, posebnih timova, a kada je to neophodno da sarađuje sa odgovarajućim ustanovama socijalne, odnosno zdravstvene zaštite na promeni ponašanja učenika”. U nastavku ovog člana se nabrajaju teže povrede obaveza učenika. Na prvi pogled, stav 1. ovoga člana je veoma poželjan, međutim, njega treba posmatrati zajedno sa članom 115. koji u stavu 1. ustanovljava disciplinske mere, a dalje, u stavu 3. obavezuje ustanovu (školu) da disciplnske mere može da izrekne samo ako je prethodno preduzela aktivnosti iz člana 113 stav 1.
Ovakvo zakonsko rešenje u praksi može dovesti do sledećeg: učenik, koji je mučno zlostavljao drugog učenika ne može biti kažnjen, jer prethodno nad njim nije pojačan vaspitni rad. A šta ako nije ni bilo potrebe za tim, šta ako mu je to zlostavljanje prvo „loše delo“ u školi?
Dalje, član 114. ustanovljava obavezu da škola mora da vodi vaspitno disciplinski postupak za izricanje težih povreda obaveza učenika i za povrede zabrana iz člana 44. i 45. zakona. Ono na šta treba obratiti pažnju, je da zakon nalaže da učenik mora biti saslušan u prisustvu roditelja, odnosno staratelja. Ovde zakon ne reguliše situaciju kada se učenik ne pojavljuje na zakazanom saslušanju. Ili, ako se ne pojavljuje njegov roditelj, odnosno staratelj. Tumačeći zakon doslovno, učeniku koji nije saslušan u prisustvu roditelja, ne može se izreći nikakva mera.
Ovakvim zakonskim rešenjem, može se opstruisati disciplinski postupak u nedogled. Dovoljno je da se ili učenik, ili njegov roditelj ne pojavljuju na zakazanim saslušanjima i učenik je zaštićen „kao beli medved“. Ovo su samo neke od stvari na koje bi država morala da obrati pažnju ukoliko želi da zakonom utiče na vaspitanje (i obrazovanje) generacija mladih ljudi koji stasavaju.