Poštovani,
Za punovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju, potrebno je da je ugovor zaista i sklopljen, tj. da je zaključen u pismenom obliku i overen od sudije koji je dužan da pre overe pročita strankama ugovor, kao i da primaoca izdržavanja naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici( čl. 195. Zakona o nasleđivanju). U suprotnom ugovor je ništav.
Znači bez pravog ugovora, ne postoji nikakav pravni osnov da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina određenih stvari.
Naš Zakon o nasleđivanju u članu 2. jasno ističe da se naslediti može na osnovu zakona i na osnovu zaveštanja (testamenta).
Kako ste rekli da pokojna nije imala nikog ko bi mogao da je nasledi kao njen zakonski naslednik osim sestre, ona je u ovom slučaju njen jedini naslednik, te zaostavština u celosti pripada njoj.
Što se tiče pisma koje ste spomenuli, pomislila sam da se ono možda može protumačiti kao neki od oblika testamenta, ali detaljnijim tumačenjem zakonskih odredbi, očigledno je da se ne može podvesti ni pod jedan. I za najneformalnije oblike zaveštanja, potrebno je da se ispune određeni uslovi. Volja za sačinjavanje zaveštanja je od bitnog značaja, ona mora biti ozbiljna, stvarna i slobodna, a namera za sačinjavanje mora biti određena i bezuslovna kod bilo koje forme za sačinjavanje testamenta, a sumnjam da je ona u trenutku pisanja pomenutog pisma upravo imala takvu nameru.
S poštovanjem,
Mladi Pro Bono