Poštovana,
prema našem Zakonu o nasleđivanju uslovi za punovažnost usmenog testamenta su da je izjavljen pred tri istovremno prisutna svedoka i da se zbog izuzetnih prilika ne može sačiniti pismeno zaveštanje (čl. 110. st.1. ZON). Što se svedoka tiče, kod ovog oblika zaveštanja zbog njegove izuzetne prirode nije od značaja činjenica da li su oni u srodtvu sa zaveštaocem (čl. 113. ZON) jedino je neophodno da oni znaju jezik na kome je ostavilac saopštio svoju volju i da su punoletni (čl. 112. ZON).
Ono što može biti sporno kod ove vrste zaveštanja je činjenica da se ono sastavlja isključivo u izuzetnim prilikama kada nije moguće sastaviti neki drug oblik zaveštanja i da sudska praksa nije sasvim ujednačena po pitanju toga kako se mogu tumačiti izuzetne prilike i šta se pod njih sve može podvesti. Ipak, kada je u pitanju bolest zaveštaoca najčešće se uzimaju u obzir okolnosti kao što su trajanje bolesti, njena priroda i karakter, naglo ili postepeno nastupanje ili nagla promena stanja, kao i mogućnost za sastavljanje nekog od drugih oblika zaveštanja u svetlu svih ovih okolnosti. Dakle, ne može se sa sigurnošću reći da li će sud ovaj testament prihvatiti kao punovažan ili ne. Ukoliko je npr. došlo do naglog pogoršanja zaveštaočevog zdravstvenog stanja kada je postalo izvesno da mu je život ugrožen i da neće imati vremena da sastavi neki drugi oblik zaveštanja sud bi takav usmeni testament (ukoliko ispunjava sve prethodno navedene zakonske uslove) morao prihvatiti kao punovažan. Sa druge strane, ukoliko bi neko mesecima ležao u bolnici sa relativno stabilnim zdravstvenim stanjem smatra se da je imao dovoljno vremena da sačini zaveštanje u nekoj drugoj formi.
Što se tiče činjenice da je zaveštalac bio lečeni alkoholičar, ona se tumači u svetlu zaveštajne sposobnosti. Sposobnost za rasuđivanje (kao jedan od elemenata zaveštajne sposobnosti) mora postojati u trenutku sačinjenja zaveštanja, odnosno njegove izjave pred svedocima u konkretnom slučaju (čl. 79. ZON). Dakle, neophodno je da sposobnost za rasuđivanje postoji u tom trenutku, a nije od značaja da li je postojala ranije i da li je naknadno nakon izjave volje nestala. Ukoliko je zaveštanje sačinila osoba koja je pravosnažnom sudskom odlukom potpuno lišena poslovne sposobnosti ono se smatra ništavim i ne proizvodi nikakvo dejstvo (čl. 156. ZON). Na ništav testament sud mora paziti po službenoj dužnosti, ali se na ništavost može pozivati i svako zainteresovano lice (čl. 161. ZON). Pravo na isticanje ništavosti ne zastareva protekom vremena (čl. 162. st. 1. ZON). Ukoliko zaveštalac u momentu sačinjenja zaveštanja nije imao zaveštajnu sposobnost, a ne postoji sudska odluka o lišenju poslovne sposobnosti radi se o rušljivom testamentu koji se može „obarati“ do isteka zakonom predviđenog roka. Na rušljivost sud ne pazi po službenoj dužnosti, a isticati je može samo lice koje za to ima pravni interes (čl. 165. ZON). Poništaj se u ovom slučaju može zahevati u roku od jedne godine od saznanja za zaveštaovčevu nesposobnost za rasuđivanje (s tim što rok počinje teći tek nakon proglašenja zaveštanja), a najkasnije u roku od 10 godina od proglašenja zaveštanja (čl. 169. ZON).
Vaš Mladi Pro Bono