“Poštovani/a,
Odredbama Zakona o radu (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2005 i 61/2005 – dalje: Zakon), čl. 50. i 55. utvrđeno je da puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, da radna nedelja traje pet radnih dana i da radni dan po pravilu traje osam časova.
Prema članu 56. ovog zakona, poslodavac kod koga se rad obavlja u smenama, noću ili kad priroda posla i organizacija rada to zahteva – radnu nedelju i raspored radnog vremena može da organizuje na drugačiji način.
Navedenom odredbom člana 56. Zakona, dato je ovlašćenje poslodavcu da radno vreme od 40 časova nedeljno organizuje prema potrebi rada kod tog poslodavca. U tom smislu je moguće da se u konkretnom slučaju npr. u zdravstvenim ustanovama radno vreme organizuje i rasporedi u obliku tzv. dežurstava. Dežurstvo kao oblik rasporeda redovnog radnog vremena nije uređeno propisima o radu, već se uređuje, specifično prema potrebi svake zdravstvene ustanove, opštim aktom te ustanove (kolektivnim ugovorom ustanove ili pravilnikom o radu), odnosno ugovorom o radu. Da li se dežurstvo u zdravstvenoj ustanovi obavlja u okviru redovnog radnog vremena od 40 časova nedeljno, koje je raspoređeno na drugačiji način (kao rad u turnusu i sl.) ili se smatra prekovremenim radom, takođe se utvrđuje opštim aktom ustanove. Napominje se da je za tumačenje opšteg akta ustanove nadležan organ koji je utvrđen aktom, a ako takav organ nije utvrđen, nadležni su potpisnici tog akta.
Međutim, ako je opštim aktom ustanove utvrđeno pravo zaposlenog na uvećanu zaradu za rad nedeljom po osnovu dežurstva, a zaposleni je po nalogu nadležnog rukovodioca za dežurstvo radio u nedelju, zaposleni, bez obzira koliko je radnih časova ostvario u toku radne nedelje, da li 40 ili manje, ima pravo na uvećanu zaradu po osnovu rada nedeljom u visini utvrđenoj opštim aktom.
Kada je u pitanju rad zaposlenog noću, u smenama ili na dan praznika koji je po zakonu neradan dan, odredbom člana 108. Zakona, utvrđeno je pravo zaposlenog na uvećanu zaradu po ovim osnovima, najmanje u procentu koji je po svakom od navedenih osnova utvrđen ovim članom. I u ovim slučajevima je dovoljno da je zbog potrebe posla zaposleni radio noću, u smenama ili na dan praznika i da po tom osnovu ostvari pravo na uvećanu zaradu, nezavisno da li je u toku radne nedelje ili u toku meseca ostvario pun fond časova rada.
Prema tome, ako je zaposleni u zdravstvenoj ustanovi radio noću, u smenama ili na dan praznika ima pravo na uvećanu zaradu po tom osnovu, shodno članu 108. Zakona, i radi ostvarivanja ovog prava nije obavezan da ostvari u toku meseca pun fond časova rada, odnosno puno nedeljno radno vreme. Po pitanju dežurstva i rada nedeljom, ako je opštim aktom poslodavca utvrđeno pravo na uvećanu zaradu po tom osnovu, zaposleni koji je radio nedeljom u okviru redovnog radnog vremena (ako je drugačije raspoređeno radno vreme da se redovan rad obavlja nedeljnom), ima pravo na uvećanu zaradu za časove rada koje je proveo na radu u nedelju i ne mora da ima pun mesečni, odnosno nedeljni fond časova rada. Međutim, ako je dežurstvo nedeljom, uređeno opštim aktom kao prekovremeni rad, u tom slučaju zaposleni može da ostvari pravo na prekovremeni rad samo za časove rada ostvarene preko punog mesečnog, odnosno nedeljnog fonda časova rada.
Prekovremeni rad na radni mestima gde se radni staž računa sa uvećanim trajanjem (beneficiran staž) je dozvoljen.
Zapravo beneficiran radni staž je staž sa punim radnim vremenom i kao takav ostavlja mogućnost poslodavcu da uvede prekovremeni rad u skladu sa Zakonom.
Odredbama člana 58. Zakona o radu (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2005 i 61/2005 – dalje: Zakon) propisano je da je zaposleni dužan da, na zahtev poslodavca, radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (dalje: prekovremeni rad). Prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri časa dnevno po zaposlenom.
U skladu sa članom 108. Zakona, zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu, a najmanje 26% od osnovice.
Prilikom uvođenja prekovremenog rada poslodavac mora da vodi računa o zakonskom ograničenju njegovog trajanja, odnosno prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri časa dnevno po zaposlenom. Prema tome, zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu samo za sate prekovremenog rada koji je određen u skladu sa članom 58. Zakona.
Kada je u pitanju dolazak i odlazak na/sa rad/a zaposlenog, po Zakonu poslodavac je dužan da nadoknadi isto ali samo do razdaljine od 50km, odnosno ukoliko zaposleni putuje na posao a razdaljina od mesta stanovanja (prebivališta) do posla nije veća od 50km. Za razdaljine veće od napred navedene poslodavac nije dužan da nadoknadi troškove dolaska i odlaska na posao odnosno sa posla. Na zahtev poslodavca zaposleni je dužan da dostavi karte i druge dokaze o putovanju do mesta rada, a tek na osnovu dostavljanja dokaza poslodavac može da isplaćuje troškove puta zaposlenom. Uvek je od veće važnosti stvarno mesto stanovanja odnosno prebivalište, a to da li zaposleni putuje recimo iz Beograda da radi do recimo Požarevca nije od značaja za poslodavca jer poslodavac nije dužan da nadoknađuje troškova puta na relaciji većoj od 50km kako sam napred i naveo. Iz Vaših navoda slobodan sam da zaključim da Vaš zaposleni ne poznaje Zakon o radu i da traži prava koja mu ne pripadaju.
Inspekcija rada je dužna da ex officio (po službenoj dužnosti) proveri sve dojave o zlupotrebama i kršenjima prava radnika/zaposlenih ali u slučaju koji ste vi naveli sumnjam da će ijedan inspektor naložiti da se isplate troškovi puta veći od gore navedene kilometraže i to bez ikakvih dokaza o stvarnom postojanju istih.
Nadam se da će Vam odgovor biti od koristi! Ukoliko imate dodatnih pitanja stojim Vam na raspolaganju!
S poštovanjem,
Vaš dipl.pravnik Marko Zdravković, sekretar Dexon d.o.o. “